Aug 3, 2017

Žilava vučica, puna ožiljaka



Boginjo, kako mi ne obraćamo pažnju na naše instikte....

Ne obraćamo pažnju na njih! Saznanja nam prvo dolaze u leptiričastom obliku, lagano mašu krilcima signalizirajući ono što dolazi, neminovno, talasasto, zapenjeno.....zamućeno, krvavo.... Mi odmahnemo rukom. A onda do nas dolete ptice - instikti, besomučno mašu krilima, mi opet odmahnemo rukom i kažemo sebi, ma.... to su samo naši stari programi. Stare navike koje su se uvukle pod kožu. A ja samo nisam navikla na dobre stvari...

Na kraju, instikt-ptice se pretvore u instikt-zmajeve, i počnu da paraju nebo, u potpunosti zaklanjajući naš vidik. Ali, ne, mi i dalje želimo da gledamo u sunce koje će na kraju da nam sprži oči... I ljutimo se na zmajeve.

A onda, kada zmajevi svojim instikt-krilima u potpunosti pocepaju nebo, kad nam sunce sprži oči, i kad progledamo i Vidimo nekim drugačijim vidom, ponovimo ono mučno... "Znala sam!".

Uvek "sam znala", ali se još uvek nisam navikla da verujem vučici u sebi. Toj osakaćenoj vučici, izujedanoj, ali žilavoj, koja može sve da preživi, i koja je naučila da nanjuši opasnost na kilometar.

Koliko ću svojim nehatom ostaviti ožiljaka na njenom krznu, dok ne počnem da joj verujem, i da pratim njene signale?

Jul 8, 2017

...

Muči me jedna pesma. Misli su mi razbijene, i pokušavaju da se uhvate u kolo stvaranja.
Ta pesma želi da se rodi, i pokušava da se probije kroz raspomamljeni ples utisaka. 
Poput zmije obavila se oko mene i sikće mi na uvo.
Penkalo u ruci nepomično čeka...

Jul 3, 2017

Misao dana

Prosto mi je neverovatno da nedostajanje (neke osobe, a ne kokaina i slično) može maltene i fizički da boli. Ali, bukvalno. Kao da ti je neko otkinuo prst. Ili ruku. Pa tako ti bauljaš, ali ono, nisi baš u potpunosti funkcionalan.

Pa mi je palo na pamet da mora da postoji emocionalna narkomanija. Da se toliko isprepleteš sa nekim, da se napravi prava "bolest zavisnosti", pa kriziraš (što je priično nisko stanje) ako ta osoba nije uz tebe, ako sa njom nemaš neki vid razmene.

Ovo sad zvuči romantično i dramatično, ali ja mislim da nije prirodno. Mislim da nije odraz istinske ljubavi, nego nestabilnosti.

Jul 2, 2017

Omiljena tema - o slobodi...

Da li je glad za slobodom jača od gladi za sigurnošću u svakom smislu (što podrazumeva status quo)"

To pitanje sam ne tako davno postavia sebi, iako sam već znala odgovor. No, samo uobličavanje pitanja, i njegovo jasno izgovaranje, pomoglo mi je da doživim još jednu malu eksploziju spoznaje.

Ne možeš da imaš sve odjednom. I očekivanost (sigurnost) i neizvesno uzbudljivo putovanje. 

Možeš da budeš ušančen i siguran... a možeš, nasuprot tome da "...putuješ, putuješ bez daha..." kako kaže Kastanedin don Huan.

...Setila sam se jedne prilike, kad me je zatekla kiša, nenadano. Moj drug se malo zagledao oko sebe i rekao, sasvim spontano... "Da li veruješ, pa mi smo slobodni ljudi u svetu neslobodnih!?" osećajući, pretpostavljam, udar slobode koji je donela olujna kiša....

Elem, ta klica slobode u meni je morala, pre ili kasnije, da me istrgne iz skuta očekivanog.
I uvek se vratim na Kastanedin citat:

"...Onda postavi sebi pitanje: ima li taj put srca? Svi su putevi isti: nikuda ne vode. To su putevi koji te vode kroz šumu ili u šumu. Mogu reći da sam u životu prešao duge, duge pute, ali nigde nisam stigao.Pitanje sad ima smisla. Ima li ovaj put srca? Ako ga ima, to je dobar put; ako ga nema, ne valja. Ni jedan, ni drugi put nikuda ne vode, ali jedan ima srca, a drugi nema. Na jednom je putovanje radosno, dokle god se po njemu krećeš, dokle god si sa njim sjedinjen. Drugi put će te naterati da proklinješ svoj život. Jedan ti daje snagu, drugi ti je oduzima…“




...Sve ostalo je spoljašnji šum...

Pre godinu dana sam sa (bivšim) dečkom sedela u fantastičnom restoranu - jeli smo pizzu i pili neke čudesne prirodne sokiće, sa 100 ceđenih voćki. Kada bi mi pogled (preko te gozbe) pao na njega, na mog (koji više nije moj) Lorda, pa sa njega poleti uvis, zaista je delovalo kao da će naša ljubav da ostane večno zamrznuta u trenutku, i da će uvek odoljevati zubu vremena i promena, kao i do tada. 

"Sve ostalo je spoljašnji šum", imali smo izreku.

Ko bi rekao da će za manje od godinu dana stvari postati potpuno drugačije? Možda smo sa magičnim sokićima te noći ispili i neka zrnca promene, koja su delovala na nas poput virusa. Kao da su nas vezali konjima za repove i rastrgli na potpuno različite strane.

Više nisam mogla da prepoznam ni njega, a ni nas.
A ono što je najviše uznemirujuće - više nisam mogla sebe da prepoznam.

Meni se kroz zapise provlače manje više iste teme, kao i kod svakoga... Pa sam dosta pisala o ličnim promenama, o tom čudesnom kolažu rastavljanja i sastavljanja.
Ali, zaista je neverovatno dokle talas promena može da dosegne. Niko nije siguran. Ne postoji netaknuto ostrvo usred kosmičkog okeana.

I sada, dok ovo pišem, dok me bacaka cunami preobražaja i turbulentnih promena, ne mogu da se ne zapitam - a kako će stvari izgledati nakon sledećih godinu dana?

Dan po dan, sve izgleda ako ne isto, a ono makar slično... no kad se osvrneš posle izvesnog vremena, i pogledaš se u ogledalo - u odrazu je neka sasvim druga osoba.

(zapisano 30.06.2017.g.)

Jun 30, 2017

Re-Kreiranje sebe

Moj mikrokosmos je alav, on prosto zahteva moju pažnju i energiju! Ako ga ne "nahranim" rekapitulacijom, pisanjem dnevnika, sopstvenom tišinom, kreativnim kretanjem (trčanjem, pešačenjem kroz prirodu), bukvalno se osećam kao da umirem iznutra. 

"Hranjenje mikrokosmosa", to je nešto poput održavanja večne vatre. A moja lična vatra, u plamenu, traži određene žrtve.

Pa sam tako žrtvovala mnoge međuodnose, mnoge lance i katance... mačem sam isekla sve što je pretilo da naruši moj (ponekad teško) čuvani lični svet. Parčala sam razne nepodobne navike, protrulela sećanja pretvarala u prah i pepeo...  Rasplitala sam niti sopstvenih osobina, i one koje mi ne odgovaraju sam korak po korak menjala... 

Re-kreirala sam sebe, pa samim tim re-kreirala i svoj mikrokosmos. A sve vreme je gorela stvaralačka, alava vatra mikrokosmosa....Unutrašnji oganj!

A onda sam došla do sledeće faze u re-kreiranju same sebe.
Susrela sam se sa opcijom da imam više lica. Beskrajno mnogo vidova izražavanja. Beskrajno mnogo različitih ljubavi i različitih mržnji. Ta bezlična mikrokosmička energija se razgranala u milion opcija... I sada se osećam poput starih vedskih božanstava, imam puno ruku, puno očiju, puno zuba... puno lica... 

... Ova tema nema zaključak. Baš kao što rad sa sopstvenim mikrokosmosom nema jasnu formu....

Jun 25, 2017

Izgužvani san


Usnila sam san od čežnje pogužvan,
Pustila da me ušuška u skute,
Začula anđele što pesmom slute
U tihovanju mi nabujali plam...

Zgrabile me niti pogužvanog sna!
Rastočile zadnje čestice straha,
I razliše mi snoviđenja plaha,
Odlepih umorna mi krila od dna...

I kad odsanjam moj sanak do kraja,
U nedra skriću ga, od dnevnog sjaja,
Razum-britva da kidati ga ne sme...

Na moju tajnu, zgužvani mi sanak,
Kada dnevna svetlost uzme svoj danak,
Podsećaće samo anđela pesme...